SEĆANjE ZA BUDUĆNOST: MLADI SRBI U NORVEŠKOJ TRAGOM „KRVAVOG PUTA“
Trideset jedan par mladih očiju, tišina norveškog severa i stihovi pesme „Tamo daleko“ ispred spomen-groblja u Botnu. Na mestu na kojem su pre više od osam decenija stradali srpski internirci, nove generacije Srba u Norveškoj došle su da nauče, zapamte i ponesu priču dalje. Projekat „Sećanje za budućnost“, čiji je glavni organizator Savez srpskih udruženja u Norveškoj, okupio je mlade iz srpskih udruženja i srpskih dopunskih škola u trodnevnom programu na severu Norveške. Ovo nije bilo samo studijsko putovanje kroz istoriju – već susret jedne generacije sa sopstvenim nasleđem.
Kroz radionice, predavanja i obilaske nekadašnjih logora i deonica „Krvavog puta“ u oblasti Saltdal, mladi su upoznali sudbinu svojih sunarodnika koji su tokom Drugog svetskog rata bili prisilno internirani u okupiranu Norvešku. Istoriju su im, upravo na mestima na kojima se ona dogodila, približili istoričari i konzervatori Muzeja Nordland Ulf Bakke i Ronald Nystad Rusaanes, kao i norveški istoričar i pisac Knut Flovik Thoresen iz Fondacije Blodveien. „Nismo znali da je bilo tako brutalno“, „Umrli su kao heroji“, „Ispričaću baki“ – bile su neke od reakcija mladih. Upravo u tim rečenicama možda se najbolje vidi smisao čitavog projekta: istorija prestaje da bude samo lekcija onda kada postane deo ličnog pamćenja.
Najdirljiviji trenuci zabeleženi su u Botnu, gde su mladi, noseći srpsku i norvešku zastavu, u tišini polagali ruže na spomen-ploče žrtvama. Ali „Sećanje za budućnost“ ne govori samo o stradanju – već i o prijateljstvu dva naroda, o Norvežanima koji su u najtežim vremenima pomagali srpskim internircima i o obavezi današnjih generacija da to zajedničko nasleđe sačuvaju. Ambicija organizatora je da se u budućnosti u program uključe i norveška deca i da mesta srpskog stradanja postanu još vidljiviji deo kulture sećanja u Norveškoj. Tako se priča o prošlosti istovremeno pretvara u osnovu za nove veze između Srbije i Norveške.
Projekat sufinansiraju glavni organizator – Savez srpskih udruženja u Norveškoj, osam srpskih udruženja i Uprava za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu, uz pomoć Srpske pravoslavne crkve u Norveškoj, Ambasade Republike Srbije u Oslu, srpskih dopunskih škola u Norveškoj, roditelja i privatnih sponzora. Sve te udružene snage pokazale su kako se sećanje pretvara u nešto mnogo veće od pogleda u prošlost. Kada mladi Srbin odrastao u Norveškoj stane na mesto stradanja svojih sunarodnika, a pored srpske zastave nosi i norvešku, prošlost postaje most između dva naroda i dve zemlje. Jer najsnažnije sećanje nije ono koje samo čuvamo, već ono koje predamo sledećoj generaciji.
