СЕЋАЊЕ ЗА БУДУЋНОСТ: МЛАДИ СРБИ У НОРВЕШКОЈ ТРАГОМ „КРВАВОГ ПУТА“

Тридесет један пар младих очију, тишина норвешког севера и стихови песме „Тамо далеко“ испред спомен-гробља у Ботну. На месту на којем су пре више од осам деценија страдали српски интернирци, нове генерације Срба у Норвешкој дошле су да науче, запамте и понесу причу даље. Пројекат „Сећање за будућност“, чији је главни организатор Савез српских удружења у Норвешкој, окупио је младе из српских удружења и српских допунских школа у тродневном програму на северу Норвешке. Ово није било само студијско путовање кроз историју – већ сусрет једне генерације са сопственим наслеђем.

Кроз радионице, предавања и обиласке некадашњих логора и деоница „Крвавог пута“ у области Салтдал, млади су упознали судбину својих сународника који су током Другог светског рата били присилно интернирани у окупирану Норвешку. Историју су им, управо на местима на којима се она догодила, приближили историчари и конзерватори Музеја Нордланд Ulf Bakke и Ronald Nystad Rusaanes, као и норвешки историчар и писац Knut Flovik Thoresen из Фондације Blodveien. „Нисмо знали да је било тако брутално“, „Умрли су као хероји“, „Испричаћу баки“ – биле су неке од реакција младих. Управо у тим реченицама можда се најбоље види смисао читавог пројекта: историја престаје да буде само лекција онда када постане део личног памћења.

Најдирљивији тренуци забележени су у Ботну, где су млади, носећи српску и норвешку заставу, у тишини полагали руже на спомен-плоче жртвама. Али „Сећање за будућност“ не говори само о страдању – већ и о пријатељству два народа, о Норвежанима који су у најтежим временима помагали српским интернирцима и о обавези данашњих генерација да то заједничко наслеђе сачувају. Амбиција организатора је да се у будућности у програм укључе и норвешка деца и да места српског страдања постану још видљивији део културе сећања у Норвешкој. Тако се прича о прошлости истовремено претвара у основу за нове везе између Србије и Норвешке.

Пројекат суфинансирају главни организатор – Савез српских удружења у Норвешкој, осам српских удружења и Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, уз помоћ Српске православне цркве у Норвешкој, Амбасаде Републике Србије у Ослу, српских допунских школа у Норвешкој, родитеља и приватних спонзора. Све те удружене снаге показале су како се сећање претвара у нешто много веће од погледа у прошлост. Када млади Србин одрастао у Норвешкој стане на место страдања својих сународника, а поред српске заставе носи и норвешку, прошлост постаје мост између два народа и две земље. Јер најснажније сећање није оно које само чувамо, већ оно које предамо следећој генерацији.